Држао сам је ето, ето на свом дрхтавом длану.
Држао сам је пажљиво, шћућурену и мокру.
Била је мека и прозирна попут светлости кандила.
Осетих како ветар у мирисавом млазу
паперјасто трепери уз моје уши и ноздрве
славећи својим пра-шапатом овај торжествени дан,
дан на који се намотавају простори.
О, земљо, рекао сам,
видите шта смо створили ви и ја!
Начинили смо крила што не расту из тела,
него из духа ове птице.
Начинили смо чаролију што никад неће остарити.
Начинили смо биће које је вршњак вечности.