Један, на спрату прозор, на велики врт гледа

Види се небо, плавије и чини  се мало  бистрије.

Дрвеће је огромно, са крошњама зеленијим а и траве

су мекше и милују босоноге  сваким својим додиром!

Лет птица одатле  гледати је дивно!

Свако може пожелети,  па голуб или

Голубица постати и на прву брезу слетети!

Ту се са дрвећем прича, о временима

прошлим, садањим и будућим!

Дрвећу се каже што Роду – да не брине – не може!

Када на тај прозор станеш, чини се,

Да лакше и слободније дишеш,

Да мирније је срце и да је душа тиша!

Насмејани су људи и звоне им радошћу гласови!

Смех чујеш а  у очима  видиш увек сјај.

Поздрав је дубок и –  чврст је, по повратку, загрљај!

И лепе су те плаве, дугокосе главе!

И хаљине беле, од платна, што на лан личи!

А девојке и жене… о тек лепоте у косама дугим

Тугу мораш добро сакрити и брзо уз степенице

Истрчати – да њом не повредиш им срце!

О Земљо, Доме!

Из разлога …  кренусмо отуд  да стигнемо овде,

На помоћ,  прилику стару и нову – ал понекад-

Догоди се – да изгубимо се, да део нас, нам се украде

Па невоље чинимо и плачемо и боримо се

Против себе и против Рода,  пријатеља и друга свога!

Онда  сањамо онај прозор дивни

 Где желимо да се вратимо  – ал – авај-

Тамо се само целовито може – јер живот

тамо чека, тражи, да се.. настави!