Тристатридесеттрећег дана после операције, велики ратник светлости Драгон Пламеног Језика, легендарни јунак битке код Агатона, стао је испред Мансанмана Оствареног, погледао га у очи одлучно и са пуно љубави и упитао:

 

 

“Да ли си, Мансанмане, могао да избегнеш или одложиш рат са Сам-у-рај-и-ма (Са-му-ра-ји-ма) Другога Реда? Зашто нисмо постали невидљиви? Можда си их могао одвратити од боја? А могли смо их сравнити са земљом милон пута током нашег међусобног кружења.“

 

 

“Онај који води“, одговорио је Мансанман, “који има власт над људима и одлукама, над одлукама и људима, зна да мора да доноси одлуке које, наизглед и у садашњем трену, нису пријатне, логичне или са смислом. Вођа мора да има истанчани инстинкт да је правац његових одлука потпуно исправан. Ради крајњег циља мора се понешто и жртвовати.

 

 

Као што морепловац не може увек да избегне опасне и подмукле струје или гребене, тако ни ратник не може да вечно да кружи око противника, већ га мора срести у Агатону или на Пољу од Каћуна, пољу најчистијих могућности, поприштима унутарње битке. Уосталом, шта ми, или кога, жртвујемо? Самураји Другога Реда су наше с е н к е, а ми можемо да изгубимо само део или цели преостали талог. Нужност по-беде Духа је коначна радост за унутарњег ратника. Ова бит-ка је била одсудна за Витезе Праисконог Реда, али и за Самураје. Ко je из ње изашао жив – чист је и чврст као гвожђе окаљено које је прошло кроз велику Ватру и велику Воду.“

 

 

“Шта ћемо сада да радимо?“ упитао је Драгон.

“Тражићемо Реку испод реке,

Језеро испод језера,

Море испод мора,

Водеан испод водеана,

Извор испод извора

и бити у блааагости

коју само ратник светлости

може да спозна.“

 

 

 

 

П л а в е п л о ч е М а н с а н м а н а О с т в а р е н о г:

 

 

Једним ударцем Мача пресеци све колотечине смутње:
образовне, религијске, сваке друге! Буди слободан!

 

 

Воли, служи, спасавај, певај!

Милооко посматрај Светворевину!

Непрекидно вежбај Лепоту!