Анђелко Заблаћански: 69
Ноћ- чини ми се није била
ни у мом оку ни у сневањима
тек у ћутњи душе болу
црну и лепљиву као смолу
доказ да је има
ноћних птица – лепет крила
а жена као вила
наготом својом мисли ми твори
да траг торе у роси
слуте ми прсти у њеној коси
док поглед ватре ми збори
сву чежњу бректањем жила.

