Дужност песника јесте да подиже Дух Рода и Племена.

Да буди и освешћује, и да оплемењује душе својих ближњих.

Свака поезија, свака уметност, вреди само онолико колико оплемењује душе ближњих, и колико је кадра да уздигне Свеопшти Дух.

Све друге приче о поезији и уметности постмодерних теоретичара и надобудних критичара, јесу усаглашене са рептилијском пропагандом за заглупљивање и сатирање раса и народа.

Уметност није ругање Духу, већ прослављање Духа!

Ово што Рептилија данас представља као модерну и савремену уметност јесте ругање Духу Стварања, ругање Створитељу, ругање Човеку и ругање Роду.

Али, будући да сте ви пробуђени и освешћени, и да  умете да разликујете Поезију од „поезије“, и Уметност од „уметности“, стога све теже (у вас, и код вас), све мучније, и пролазе њихове (рептилијске) подвале.

Зато они и јесу у расулу и у паници.

Због тога и доносе бесловесне законе о „политичкој коректности“ – законе којима желе све вас, и све нас, да ушуткају, јер су јадни, бедни и ништавни.

Али, ми знамо (а довољно је да ми знамо!) да нас неће ушуткати.

И, не само што нас неће ушуткати, но ћемо, из дана у дан, бивати све гласнији, све снажнији, и све моћнији.

Како ми будемо јачали и снажили, тако ће они бивати све слабији и све немоћнији, тако да ће, за мало времена, бити посве распршени и протерани из Простора и Времена, протерани из Живота.