Сплела је тама мрежу нитима – невидне од

које,  О човече,  не видиш ништа;

сунце и небо и месец и звезде,

видиш ко слике на папиру насликане!

 

 

И дрвећу гледаш стабло, лишће и гране

док корен, настанка место, видиш

само, кад све умре и када од дрвета

само то земљано стабло остане!

 

 

Видиш птице у лету и почујеш песму

понекад им! Ал не чујеш речи им  испеване!!

 

 

Видиш и мора и језера и воде речне!

Ал непознате ти остају њихове

жубором  ил  тишином речи изречене!

 

 

Сплела је тама мрежу нитима  – невидне  

Сплела, стегла чворима  – заборавне!

О човече, не знаш ко ти је све у Роду!

То Сунце што греје и живот ти даје  – то

 Родитељ твој је, са Земљом  што газиш је!

 

 

Звездане путеве не памтиш, знам!

Гледај у слику, што тама ти даде;

гледај срцем дубоко и дуго, што даље;

Срце моћ буди и истину показује!

 

Нема мача, ножа, копља ни стреле

Што исећи ће мрежу, од срца боље!