Устани, Бог је због Тебе разлио,
Јутарње сјајке низ росиште, траву,
Расани зене, образ, усне, главу,
А дан се одвећ по језеру слио!

 

Анђео пламни зором је облио,
Свет, астрал, етар и реку блештаву,
Ја твоју чекам лепоту – ко славу,
Јер са њом сваки трен би уцаклио!

 

 

Устани мирно, већ прстима лако,
Лице ти јесам топло, нежно тако.
А када прва светлина додирне

 

 

Лик, чело, руке… Осетићеш тада,
Да и ноћ тиха тек због тебе пада;
У њој се грле две душе прозирне!