– родноверне песме Десанке Максимовић –

Цар се по дану држи ратнички круто,

А ноћу чим би се двор ућуто,

Кад остане насамо са књигама,

Непознати глас га гања,

Или му се можда буде сећања

На списе које је читао у младости.

И ти жупане рашки,

Онај непознати глас му говори,

На које би хтео да завојштиш,

Твоја су прадавна, Царе, својта,

Твоја вера,

И њихови преци су дошли

Са закарпатских пропланака и језера.

Тада се разликовали нисте, Царе,

Ни колико на букви два роја пчела,

Ни колико круне бора и бора,

Нити рибилзле од огрозда,

Ни колико кос од дрозда,

Нити изворска и речна вода.

Тад се нисте разликовали

Ни колико вучија два чопора,

Ни колико Зорњача и Вечерњача,

Нити стада брдска и долинска.

Били сте, Царе, у Закарпатју

Слични другим као два плача,

Као два вриска,

Као врхови копља и мача.

Били сте блиски једни другим

Као што су у глави два ока,

Као што су две вере милосрдне,

Као живот испосника и пророка

Животи ваши били су слични.

Заједно сте у мочварама

Отискивали се низ бујне воде,

Силазили чак до њихових делти.

Опијени ловом

Заједно сте јурили за дивљачи

Кроз врлети

И у страху се дозивали

Кад се небо смрчи.

Ма где сад живели,

Молили се Богу ма коме,

Ви сте слика Богова старих.

У вас је душа жалосне Моране

И Перунова ћуд плаховита.

Сунцу се радујете као Весна,

Неуништиви сте као богиња Жива.

И кад војујете, сањате о миру,

Као Волос доброћудни,

Бог пастира.