Ми, сабрани око Србског журнала а повезани с Акашом, за мало времена, оживесмо наше битне и суште митове.

Пре само неколико година, кад сам отпочео да водим и уређујем Србски журнал, сви наши сушти и битни митови, на Мидгарду, бејаху сасма пресахнули и, скоро, мртви.

Један Род, један НаРод без живог Мита убрзано копни, сахне и вене.

Род, НаРод умире и нестаје онда кад му се исеку жиле куцавице које воде до Дрвета Живота, а то је Мит, Предање, Поезија.

Мит је Душа Рода.

Залуд нам све научне, стручне, повесне и уметничке књиге, ако смо изгубили властити Мит, властито Предање, властиту Поезију.

Данас и последњи Србин, ако је имало словестан, зна, да су Бели Срби најдревнији народ на Мидгард-Земљи  и у Васељени, да су Бели Срби Велика Раса, Звездана Раса.

То не зна само онај Србин који то, из неког бесловесног ината, не жели да зна!

Да, ми смо потомци Велике Звездане Расе.

Али, ми морамо да будемо достојни Велике Звездане Расе, морамо и сами да се сврстамо међу своје Велике Претке, морамо да будемо попут Њих, Њих Суштих и Битних, морамо да будемо – Они!

И ми смо битни и сушти, и од нас се очекују велика дела.

Творац, Васељена, Бели Богови и Велики Преци мотре на нас, без престанка, из трена у трен.

Наша дела морају бити достојна Њих!

С оживљавањем суштог и битног Мита, с повезивањем са Дрветом Живота, ми смо и овострано и онострано прикључени на Извор Живота.

Од пре неког времена, Србски журнал је прикључен на Акашу и под изравном заштитом Белих Богова и Звезданих Предака.

Бели Ури су преузели вођење и уређивање Србског журнала.

Сада Бели Ури воде све Нас.

Наш Мит је данас живљи него игда у последњих тридесет столећа!

Толико је лепоте и дивоте, толико љубави, истине и светлости објављено на Србском журналу, тако да је Србски журнал, овакав какав јесте, већ посве заштићен у Акаши.

Шта то значи?

То значи ово: ма шта да се догоди са Србским журналом на Земљи, он је већ заштићен Горе, у Вишњим световима, и нико му ништа не може.

То је Наша заслуга, то су Наша дела.

Кад кажем Наша, онда мислим на Нас, који јесмо сушти и битни.

Ја сам само један од Нас, један од Нас суштих и битних.

Сви смо подједнако и равноправно сушти и битни.

Међу Нама нема већих и мањих, битних и мање битних, вредних и мање вредних – не! – сви смо једнаки и равноправни, сви смо ми – Ми!

Благодарим свима Нама: Јадранки, Соколу, Милици, Верици, Орани, Афродити, Весни, Лади, Небојши, Синиши, Владану, Душици, Светлани, Милану, Бранислави, Ирени, Драгани, Милораду, Марку, Александри, Феликсу, Биљани, Љиљани, Оливери… благодарим срцем и душом!

Сви смо ми равноправно и подједнако радили на рађању Србског журнала који се и даље рађа – јер, рађање је поступак (процес) без свршетка – како Доле тако Горе, како на Мидгарду тако и у Акаши.

За даљњу судбину Србског журнала нисам више одговоран само ја; сада смо одговорни Ми, сви Ми, свако од нас понаособ и, на свој начин, спрам својих замисли, снова, визија, идеја, наума и намера.

Будући да сам ја (не само по земаљским матичним књигама) много старији од свих Вас – неки су од Вас четрдесет, па, скоро, и педесет година млађи од мене – препустићу Вама већину оних послова, радова и задатака, на Србском журналу, које сам до скора само ја обављао.

Ја се полако повлачим у све дубље и тише тиховање.

Кад кажем тиховање, онда не мислим на ленствовање и дембелесиње, већ на један вишњи ступањ како овостраног тако и оностраног стваралаштва.

Јер, тиховање о којему ја све време говорим, јесте највиши ступањ посвећеног стваралачког рада на духовној посвећеничкој и стваралачкој лествици.

Ја нисам песник који је у овоме свету постао песником; ја сам песник који је рођен песником.

Од ране младости, негде од тринаесте године, био сам посвећен најпре сликарству и цртању, а потом песништву.

Било је време – ово Вам из срца казујем – када сам стваралаштво стављао и испред своје породице.

Тешко је то објаснити земаљским речима!

То се само песничким језиком може изрећи.

Нисам ја породицу никада запостављао, већ сам само и себе и своју породицу појио и хранио са Извора Стварања.

А то дословце значи и ово: ни ја ни моја породица не бисмо опстали у свету без мојега стваралаштва!

Сада сте ме, надам се, на прави начин схватили.

Кад кажем да се повлачим у дубоко тиховање, то не значи да ја некамо одлазим.

Напротив, ја сам ту, с Вама и уз Вас, али у стваралачком тиховању.

Они којима сам поверио вођење и уређивање Србског журнала на Земљи, разумели су о чему говорим.

Прави водичи и чувари, како нашег Гласила тако и свих Нас, јесу Горе, у Акаши, у Вишњим световима.

Благодарим на љубави, истини, лепоти и дивоти свима Вама, свима Нама!