Милорад Максимовић – Поема о песмама и песнику

 

Седео сам са Милом и са још неколико песника на обали Вечности где су пре нас седели премудри преци нашег Рода – ствараоци Веда. Тиховали смо усмерени унутарњим чулима у Безкрај и у Вишњег. Ово архивационо пространство Тишине између горњег и доњег круга Осмице Вечности је Извориште – Ведалица за мистике свих усмерења. И тихујући упитасмо се: Да ли су ведске стихове стварали наши прохујали преци, или ми пробуђени, или наши, налик на светлосне балоне, назирући потомци? Дисали смо једносрцо док је Мило, берачем светлобисерних песничких искри, које су летеле, као што ноћу лете свици, хватао их и низао у своју песничку збирку.

 

Као прави ратник- песник Светлости Мило непрекидно и све јаче пева што се више појачава светло узлазног Дана Сварога. У песмама он прориче и открива старе, али и нове истине, учвршћујући себе и своја сећања на неодустајућем и вечном путу развоја свега постојећег. Читајући његову поезију човек осећа неизрециву лепоту и осећа снагу новог ведског времена, осећа у њима вешто скривене мелеме и кодове мудране. Својим песмама, својим бићем и правим самурајским маказицама од жар челика Мило успешно сече маје, омаје, збуњилице и недоумице.

 

Мило је песник вила и вилана, ноћних и дневних духова – милодуха, песник птица певалица и разиграних веверица, вукова и јелена, делфина и белих китова. У својим песмама он се обраћа белутку, рубину, аквамарину, камену стаменцу и угаоном камену, обраћа се липи, храсту и бору, трепет јасикама, учтивим буквама, травама и шумама. Обраћа се и свим природним појавама – лоптастим муњама и громовима, белим облацима, Жарку Сјајку, сјају Месеца и титрају светова, одазива се тихом и упорном зову далеких планета Рода.

Дивна и зрела поезија нововедског песника Милорада Максимовића!