Вечерњи сутон.

Седим у соби на спрату испред широм отворених врата.

Подухује плах лахор са Истера.

Сањарим, зурим у даљину кроз трепавице.

Тихујем.

Свуда уоколо, гле, бео шљивин цвет!

Као да су се бели облаци спустили на земљу.

Небо плавет-зелено, тиркизно.

У сенци кровова, и ниско под стрехама, шишмиши, попут модрих муња, плешу чудесан вечерњи плес.

Излазим из ума.

Само посматрам и осећам, без иједне мисли.

Тренутак вечности.

Тренутак свих прошлих и будућих тренутака.