Клатно љуља се тамо-амо…Кад застане…тај трен…тачка, знак круга. Наша шанса. Да родимо се од почетка…тако без свршетка. Вечити трен, који живимо да љубимо, будемо љубљени од стране живота. Са друге стране кога волимо ко нас воли, није ништа друго но да неког начинимо бољим и он нас. То је наша слика и прилика да се живо све заволи. Клатно држи тежу да не преокрене равнотежу, да варке, опсене и остале сене сматрају да нису заборављене. Тако ствара се Васељена, вечито шири руке ка мистичном светлу. Које даје, пружа али и узима. Ако не дамо не можемо имати, ако не ускратимо не можемо примити…Тако и она види, чује, осећа…ту је да подсећа. Док ногом по нити корачамо и себи тежу одржавамо, ми стварамо нас у њој и обрнуто.
Живот није да се схвати, он је да се прати и треном живи.
Зато сви љубављу, љубљени били…
Остало су све приче празне јер да нас скрену са пута желе утваре разне…