Како је студено, и мрачно, у свету без Тебе,

 Боже Свароже!

И како у ноћи од века зебу, и мрзну, Душе наше,

Благи Свароже!

И како се Племе моје осипа и расипа;

и како се гони и прогони Народ мој,

и Народ Твој,

Оче Свароже!

Племе моје – о, тако дуго! –

копни и вене, смањује се и умањује,

и у патњама и мукама

 умире и нестаје!

Од оног кобног часа; од часа када смо са Пупка Стриборије сишли; и када смо Тебе не знамо зашто напустили; окренувши у безумљу леђа Боговима Предака наших, и прихвативши Богове и Веру туђина; тада су, Љубљени Свароже, почеле све невоље и страхоте наше!

И то мучење и умирање наше, већ вековима, без престанка, траје; и све већи ужас бива,

и све самљи у свету бивамо!

И ево, ја сам Последњи Песник Племена Твојега –

 Племена што се расеја и распрши

светом и иним световима;

и што се просу низа далека звездана јата

иза Обзорја Догађања.

Ја сам, уистини, Последњи Песник Белих Срба! –

 Племена Твојега, Синова и Кћери Твојих! –

оних што су рођени од Тебе

и од Велике Мајке наше

Мокоше

у Светлости!

На водама Предачког Дунава,

у ноћи једној, месеца цветног,

7520/2012. године.