Када се човек отуђи од Природе, постаје надмен и горд.

Узрок свеколике наше патње јесте надменост и гордост.

Гордост је болест душе и духа.

Тешка болест, скоро неизлечива!

Гордост је најчешће узроком свих наших потоњих болести и патњи.

Са гордости човек постаје мрзовољан, пакостан, заједљив, свадљив, поган и злобан.

Гордост води у болесну мржњу.

У мржњу свакога и свега.

У мржњу свих бића, свих светова.

У мржњу према Творцу и свеколикој Његовој творевини.

Нигде у Србији нема толико надменог и гордог света као у Београду.

Београђани су толико надмени и горди, да неће чак ни да вас поздраве.

Ако им назовете добар дан, они ће намерно окренути главу устрану, као да вас, тобож, нису ни чули ни видели!

У Панчеву ми, давно, рече један човек: Ми, Панчевци, Београђане препознајемо по простаклуку; они просто пуцају од простачке надутости и гордости, јер умишљају да су веома важни само зато што су Београђани!

И, заиста, уверио сам се у то по ко зна који пут.

Кад негде у Београду улазим у лифт, поздравим – какав је ред од Праискони у нас, Белих Срба – све присутне, будући ми ведска, хиперборејска и аријевска част налаже да свагда поздрављам ближње своје од Рода и Племена својега.

И знајте, мили моји, да ми нико од присутних не узврати на поздрав, да ме нико и не погледа.

На тренутак ме само обхрва туга и сета због тога: што се Род мој разРодио и од Природе отуђио!

Растао сам на селу, у Природи.

Још од раног детињства знао сам да поздрављам краве, овце, коње, свиње… све што живи, све што дише…

Нисам могао да прођем поред марве, а да је не поздравим!

Такав сам и дан-дањи.

Како онда могу да уђем у лифт са непознатим човеком, а да га не поздравим!?