Словенски се богови издигоше,
И земљу под собом испржише,
Народе по крви спојише,
А брата са братом помирише.

Природно са природом би,
Где сунце здраво сија,
Онде где живот мили,
У очима сјајног бисера.

Тамо где сунце вечно траје,
Иза брда оних чарних,
То лето плаветно се ближи,
И део истине открива се.

У тој земљи слободе,
Окован ланце ја шетам,
У земљи мира и доброте,
Нови се рат спрема.

Где је права станица?
Људи дивовског морала,
У земљи страже напете,
Против наших џелата.

Словенски се богови издигоше,
И земљу под собом испржише,
Народе по крви спојише,
А брата са братом помирише.

Великаши су заћутали,
Јер пропалице причају,
Када заврше говор свој,
Оковани лете у тамницу.

Усред мрака где месец,
Напоре своје улаже,
Где светлост мора пасти,
Јер мрачне силе долазе.

Где зора споро топли,
Са земље стижу апели,
Греј ти греј сунце слободно,
Јер зима мора да о’копни.