Суро, вечито стење гордо се у небо диже,

Над урвинама тамним орли се с облаком боре;

А доле са страшним шумом, Вардар се пени и стиже,

И пада кроз уске кланце, у сиње Јегејско море.

О вали, о реко србска! Столећа тако се губе

И као таласи тону у море вечности тавне…

Ал’ твоје бисерне капље камена подножја љубе,

Где споменици стоје народне прошлости славне.

Али ће, ко рајски феникс, синути слобода мила,

И ја ћу стојати ведар, где сада погружен стојим,

И наш ће оро бели широко развити крила

Над урвинама твојим.