ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА

Знам, по себи, да је свакој пробуђеној и освешћеној души тешко, мучно и болно у овоме свету.

Ма шта ми мислили и мудровали, овај свет је веома суров према пробуђеним и освешћеним душама.

Оним другим душама, са дебелом љуштуром и тридесет и три тамна овоја, бива много лакше, јер само устројство овога света и јесте по њиховој мери.

Морам да будем искрен до краја: мени је, од када знам за себе, бивало мучно, тешко и болно у овоме свету, а што сам старији, гле! све мучније, све теже и све болније ми бива.

Сваки корак, сваки покрет, сваки удах јесте прави подвиг за мене.

Ни дана, ни трена једнога без подвига.

Подвиг је и само усправно стајање, ходање и корачање; подвиг је свака бистра и чиста мисао; подвиг је свака са сврхом и смислом изговорена реч из срца и душе; подвиг је свака узвишена и племенита визија; подвиг је свака песма и сваки лирски запис; подвиг је сваки дивотан сан који будан одсневам…

За разлику од оних стараца који лажу и себе и друге, ја вам кажем: старост је  веома тешка, веома мучна и веома болна.

Човек у старости постаје карикатура, страшило и грдило од човека.

Сва лепота, красота и дивота усахне и ишчили некамо, а остаје само љуштура – врећа меса и костију.

Душа и дух једва да опстају у старом и истрошеном телу.

Поврх свега, старо физичко тело бива веома захтевно, и делује попут паразита за нашу пробуђену душу и наш стваралаки дух.

Има тренутака, кад истински зажалим, што овај свет нисам напустио много раније, можда још у младости!

Јер, све ово што сада знам, знао сам већ са тридсет година!

Ништа ни бољи ни мудрији нисам у овоме трену, него што сам бивао тада – пре скоро четрдесет лета.

Само сам улудо траћио све ове минуле године, умишљајући да ћу бити бољи и мудрији, да ћу некоме бити од користи.

Све су то моје песничке омаје и опсене, јер овоме свету, оваквом какав јесте, не требају ни моја душа ни мој дух.

Ето, рекох вам све оно што у овоме трену вечности осећам срцем и душом.

(Велики Гај – Вилински гајеви, 22. цветња 7526.)