Ти си стуб куће без темеља и ребро
из ког се рађају свеци;
зато не питај никада
зашто понекад уме да боли,
јер свака рана има свој цвет, Ана.
Ево ти поље на длану – не једно,
већ хиљаду поља лаванде, Ана,
растегнутих од руба вечности
и назад до твог детињства.
Шетај боса,
нека ти стопала обљуби земља,
нека ти кожа памти мирис лета,
нека те уједе пчела,
да знаш да си жива.
Ти си стуб куће без темеља
и на теби почива небо, Ана.
И ако већ мораш из мог срца
иди као жена
која је била на пољу лаванде.

Фото: Поље лаванде; Википедија