Замрачи се светло небо,
залелуја грана храста.
Црна сен’ над нашим хлебом,
паде мртва једна ласта.
И устаде Србадија,
тешку битку са Злом бије.
Ргну на њу љута змија,
многе главе своје крије.
Војевање тада крену,
једно стане, друго почне.
Стара мајка иска смену,
син у боj, отац поче…
Прадедови и унуци,
и почетак и наставци.
Срце хтеде од свег пући,
ал су Срби Див – Jунаци!
Штити, брани, гини, страдај,
не дај невин да настрада.
Устај мртав и жив падај,
ал преживе српска нада.
Част и понос, име своје,
Застава је са три боје…
Јецало је долом поље,
ратници се смело боре.
Преживели све што боли,
рат за ратом, смрт за смрћу.
Горки jесу крв – векови,
наставак на сваку причу.
Од Турака и Лазара,
пут слободе, стазе jада.
Столећа у душу стала,
Србин с чашћу већма страда.
Руше, пале, нападају,
народ, Цркве и Храмове.
Псета туђа на праг лају,
стену српства да преломе.
Груди дрхте, крвца плину,
ратницима душе болне…
Издисај за Отаџбину,
праведници се прогоне!
Вечност прође кроз године,
деценије век замене.
Шта би с нама, бол умине…
Историју нам измене!
Сада пуцња нема више,
нит нам НАТО ватру шаље…
Ал нам срце тужно пише.
Уснули смо, нема даље!

Фото: Србски јунаци; Википедија