Драган Симовић: Лирика вечног тренутка – Добро Дрво


ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА 

Моја троипогодишња унука Дрина и ја излазимо сваке вечери у шетњу, да поздравимо наше Добро Дрво.

То је столетни, величанствен и дичан јасен, на раскршћу села, где вазда дувају ветрови с Карпата.

Успут беремо пољско цвеће и лековито биље.

Деци се од малих ногу усађује љубав према Природи.

Јер, колико познају Природу, толико ће и себе познавати.

Нема ни мудрости ни духовности ни уметности без љубави према Природи.

Бити повезан с Природом, значи: бити повезан с Творцем и Васељеном, повезан са Родом и Прецима.

Човек удаљен од Природе, бива изопачен и настран, у сваком погледу.

Човек удаљен од Природе, постаје урбана звер.

У градовима се рађа свака настраност и изопаченост; у градовима бораве урбани дивљаци – дозлабога себични и саможиви, грамзиви и алави.

Живот у граду више нема никаквог смисла.

Ако су у неком добу градови и имали своју сврху, данас је уопште немају.

Савремени градови личе на зверињаке.

У њима бораве људи-звери и људи-људождери.

Дрина и ја поздрављамо наше Добро Дрво, док иза нас клоне румено вечерње Сунце.

У врху крошње зелени листови Дрвета, прекривени вечерњим руменилом, трепере и машу нам.

Дрина се смешка, радује и цупка.

Деда, види! И нас Добро Дрво поздравља – каже ми.

Да, поздравља нас наше Добро Дрво – кажем јој.

Румено небо полако прелази у пурпур, а ветар с Карпата све јаче подухује…

Један коментар

Оставите одговор на dragansimovic Одустани од одговора