ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА

01

Више вреди један дан живота са смислом, него сто година живљења без смисла.

Мој отац би вазда говорио: не бојим се смрти, већ бесмисленог живота.

Из живота са смислом – све има смисла.

Ко следи смисао – живеће са смислом!

02

Наша дела из минулих животних токова бивају, гле! наша судбина у овом, као и у будућим животним токовима.

Све што смо у прошлости сејали, то у садашњости жањемо.

Сетва је свака наша помисао, свака наша реч, свака наша намера, свако наше дело…

У бити, жетва је космичко намирење и поравнање између узрока и последице.

03

Одувек сам, од најранијег детињства, имао осећај и дубоко осећање, да ме Неко Невидљив у свакоме трену будно прати и надгледа, те да испитује, одмерава и вреднује сваку моју мисао, сваку моју реч, сваки мој покрет, свако моје дело…

Знао сам, да пред Њим – Тим Неким Невидљивим Сушатством – морам бити одговоран за све што чиним или не чиним, за све што мислим, говорим, осећам, сневам, маштам…

Одговорност је веома битна за наш не само духовни, но и свеколики ини развој, напредак и успон.

Колико смо одговорни, толико смо и часни, честити, неустрашиви, продуховљени и обожени.

04

Клоните се празнословља, празних прича, прича приче ради!

Најчешће духовно падамо онда када водимо празне разговоре, када празнословимо, када причамо без сврхе и смисла.

После празнословља, увек бих се осећао јадно и бедно; толико јадно и бедно, да сам се, напросто, гадио самоме себи.