Киша је моћни лек који продубљује стање свести човека који је своје границе проширио. Пада киша, вече је, пада тихо и полако, чује се смирено, пријатно, топло, опуштајуће. Празан сам, моје мисли, моја снага… Осећам препород, благи препород, осећам моју крв, како тече венама као из почетка, пуна тутњања неке стране, мени непознате енергије. Осећам вибрације у рукама, благе као да се радују, моја снага се враћа, како духовна тако и физичка. Осећам се све јаче и јаче, покушавам да се задржим који час дуже, не успевам… Киша је моћно дело природе које сам спознао, које сам разграничио, више нема граница, нема баријере између мене и природе. Моје мисли су празне, осећам једно велико ништа, чујем тишину… И ако су моје очи отворене оне не гледају тренутно, оне гледају узвишено, продуховљено, по некад помислим где сам? Па опет сетим се, то је етар, то је космичка снага моје воље, док пишем, рука, моја рука благо се губи, не љутим се, прија ми, моје мисли су и даље слободне, време као да је стало, тек повремено чујем по којег зрикавца и звук мотора. Мислим на њу, не мислим на њу, тако лепу, прелепу… Опет ми се буди она истинска воља, она иста као код детета невина, слаба, крхка… Али, све у једном трену врати ми се, опет осећам једно велико ништа моја глава ми бриди, ја пишем сада, овог момента, ове секунде када је већ време прошло, дуго пролази, моје очи су одморне и поспане, видим слике већ се назиру у белим зидовима. Опет нисам ту… Не чујем кишу, престала је, однела је моје тескобе, моју патњу, мој бол који сам осећао, чујем пуцкетање капљица, као пене… Време се полако покреће, устајем, на отворен прозор моје собе наслањам се.. Уздишем, благо и полако, ваздух је хладан, пријатан, свеж. Осећам мирис божура, затварам очи, видим далеке пределе неких планина. Летим, враћам се отварам очи, престало је, живот се поново покренуо, чујем крекет жаба, ноћ је, ја сам ту, мојих мисли нема. Рука ми трни, лева, каже ми опусти ме, на њу се фокусирам, престаје враћа се у нормалу. Пролази човек, пси се чуше пар секунди и они утихнуше, опет се створи тишина, слабије чујем крекет жаба али опет чујем кишу. Благу, роси…Затварам очи, чујем лептире како пролазе поред моје главе, соба, моја соба пуна је лептира, великих, малих, свакојаких… Цвеће опет замириса, још су ми мисли празне, сетим се поново ње, не мислим ништа, видим јој лице, природно без осмеха онакво какво само она има… Мисли се губе, Опет ништа и тако у круг, пишем текст, све време, осећам лакоћу у телу, полако етар вечне мудности затвара ми се, враћам се, осећам се искусније, надахнутије… Нема оне психичке боли од пре, мало, мало по неки мишић заигра, каже ми ,,ту сам, не брини се“ волим тај осећај. Покрећем се у једном тренутку, бржи сам, осећам јаке откуцаје срца који се преносе кроз цело тело, прија ми… Моја крв је, уздишем и издишем дуго и полако. Време је поново у својој брзини, неприметно али тече и протиче као река, спора река, хладна како је време сада напољу? Осећам свежину, после кише, престајем, отварам очи већ напетије, осећај се враћа реалнијем времену, осећам тежину своју тежину, физичку. Док психичке нема, и даље ми глава бриди, опушта, врат је све више под теретом осећа се. Киша прође а мој осећај духа и тела се прочистио, још дубље усмерио ка циљу, она ми је већ непрестано ту негде, подсећа ме, залуд, као да је све залуд, није, јесте, није, јесте осећам јаче, помислим да је све залуд онда се мотивишем, помислим јесте онда се охрабрим. Нема ни трунке пада све иде напред, горе негде, у космос, у етар у разину времена… Аутор: Вељко Вујовић