ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА

01

Док сам вечерас тиховао у Вилинским гајевима, пожелео сам, у једном трену, да се посве сјединим с Природом.

Да се сасма разводним и заувек нестанем у Природи.

Природа је на мене од детета имала чудесну, магијску и чаролијску моћ.

Одувек сам имао тај снажан унутарњи и онострани порив: да се сасма стопим с Природом, те да будем безлични а сушти део Природе.

02

У Природи је све складно, све усаображено, све усаглашено са собом и са свим.

Распршени, румени и ружичасти зраци Сунца на заласку сипе попут измаглице кроз модре крошње столетних дрвета; различни, а тако савршено усклађени птичји напеви извиру из дубоке и влажне тишине; вечерњи дашак на вилинској харфи свира у висинама уснулих дрвета чаробну вилинку подно љубичастих и пурпурних облака…

Задивљен праисконом дивотом, шапућем Творцу и Васељени, Боговима и Прецима речи-силнице и речи-благодарнице…