ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА0

 

Све што пожелимо било коме, то смо себи пожелели.

Све што учинимо било коме или било чему, то смо себи учинили.

Ми све себи чинимо, чак и онда кад ништа не чинимо!

Ми смо Свуда.

Ми смо Све.

Ми смо Свако.

У сваком Бићу, у сваком Суштаству, у сваком Свету, у свакој Васељени – и нас има.

Нема ни Простора ни Времена ни Пространства, где и нас нема!

02

Ми смо створени и рођени, да будемо Свесност и Свест.

Да будемо свеобухватни, свепрожимајући, свеприсутни, бескрајни и вечни као и Сама Свесност-Свест што је.

Ми смо, уистини, Свесност-Свест Творца, Свесност-Свест Рода.

Звезде које ноћу посматрамо јесу од нашег Суштаства, од наше Свесности-Свести.

Звезде – то смо ми!

Сунце – то смо опет ми!

Све смо Ми.

Све јесте Наш Род.

03

Зурим у вечерње небо на западу.

Најпре се, између сенки лепршавих облака, пројављају румене, па ружичасте, па пурпурне, па љубичасте, те, на концу, малинасте вагре.

Гледам и слушам вилинку вагри на вечерњем небу.

Тихујем и сневам у сутону који се лагано прелива у плавичаст сумрак.

Милина и дивота вечерњег неба купа, прожима, оздрављује и исцељује моју душу-сневалицу.