(Посвећено свим Белим Србима и Белим Србкињама,

у свим световима, у свим пространствима

Првобитне Васељене.)

 

Одавно сневам и снијем један дивотан сан.

У том сну, сви смо ми богови и богиње, и сви смо озарени љубављу, лепотом и добротом.

Сви смо вечито млади, здрави, орни и заљубљени.

И сви учествујемо у Великом Стварању.

Стварамо нове планете, нове звезде, нова сунца, нове светове…

Стварамо и радујемо се Стварању, радујемо се Животу, радујемо се сваком новом тренутку.

А сваки нови тренутак јесте управо овај тренутак!

Сваки нови тренутак јесте вечан тренутак!

Већ вековима, гле! сневам и снијем један дивотан сан.

Тај сан је Стварност која се из Језгра Божјега Стварања лагано низводи на Мидгард-Земљу.

 

 

(Велики Гај у Србском Банату, 22. дана месеца липа, 7526.)