Белом сунцу 

говорах речи непојамне

и клецнух пред њим

као пред животом 

дугим и злим  

 

 

 

 

 

Време ме меље

у затвореном кругу

ум блиста, 

али срце је тамно,

осећам да над љубавима 

невољено оно бди,

а сања да воли 

бескрајно,

дубоко,

онако како не воле сви

 

 

 

 

 

Као зрно песка

усред пустиње трагам 

за извором

и све се чини

доћи ће крај,

а срце лудно 

са извора љубави би 

да се напије сласти

и полегне по небу раја,

на ћилиму без краја

 

 

 

 

 

Белином се заслепих

прогледах трепавицом 

црном,

једном,

а оно свет пун јада,

и побегох тада

 

 

 

 

 

Кроз љуштуру своју 

тешко се пробијам,

са жеђу за мало љубави 

мало доброте 

у своје ја се поново склоним

кад видим 

све земаљске грехоте

 

 

 

 

 

Белом сунцу говорах

тајном срца ми знаном

а оно угасло врелину своју,

само још благи осмех назирем –

да још има наде,

као да звезде на небу

нису више хладне.