Када си млад,

и машташ, маштарије неке,

сањаш земље привидно светле и далеке.

Тај ти се сан и оствари

дођеш, дивиш се кулама моћним,

плантажама, широким, пространим, воћним.

Тапшању неке стране руке,

„Ооо, Гуууд! Твоје су златне руке!“

А оно само, твоје знојнице се злате,

којима подмазујеш, разне алате.

Школа ти поново не гине,

и чеда гураш, говориш….

„Само напред, и учи, учи сине,

ово је сине земља лепа,

покажи да ниси тиква без репа!“

Тако ти запеше родитељи и деца,

удри у коло а поштуј и Свеца,

Икону и Славу своју

и све јунаке твоје у строју.

Дођоше и унуци благо деди,

да им старина о пореклу приповеди,

сео их у своје крило,

таман да изусти о Немањићима с преда

прекине га Сокол његов и вели…

„Најн деда!

Нећем причам тај прича странска,

ово моја земла аустралијанска!“

Замисли се, стомак поглади

Е мој деда, шта све изгуби

да би стомак имао шта да ради!