Бива често да кораке твоје бројим у ходу
и слутњом продирем у сенку твоју
као свећом што
оставља мирисну боју

Гледам те преко рамена,
док клизиш низ жудна ми леђа,
и знам,
да све је омама…

Застанем,
а оно прах и тишина –
само љубав
целог ме прожима

Волим тихе тренутке – таласе што
плешу обалом мора,
плаве пруге у очима
што проходавају у ноћима

Утабаним стазама
гурам стену бола
као Сизиф –
насмејано и
благо,
само очи небесне
да видим
и у склоништу љубави
нежно да те скријем

У беспућу срца
духове чежње гоним
и поглед као кроз сан,
ах, нек’ осване дан
у коси твојој нежнијој од свиле

Све је омама,
све је…
добро то знам,
али машта
изнова ме греје
иако бескрајем ходам
сасвим сам

Лутам и тражим
кроз пустиње песка
зрно тебе
и гледам у небо
док душа ми зебе

Све је слутња,
немир и даљина
а плаветне ти очи
време што постоји у мени
кад на степеницама застајкује
да се одмори од хода.