Руке шириш тражећи слободу
У невиду потрошене дане
Ал’ утробом осетиш тескобу
Предубоке у себи бездане

 

 

 

Ненавикнут на светлости звуке
Да пред тобом скупи се даљина
Чујеш срцем стишане јауке
Кô урлике нерођеног сина

 

 

 

Све престоле видиш кô вешала
Сваку ленту омчу око врата
Реч кô кост је у грлу ти стала
Удар клатна са старинског сата

 

 

 

Не питаш се може ли друкчије
С врха куле ветар да ти дуне
Да у тебе сунце се сакрије
У те мисли увек таме пуне

 

 

 

Не питаш се – јер не може бити
Да с јесени зумбули уцвате
Нити ткања када пукну нити
А ни јутра у поноћне сате