ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА

01

Човек је склон паду, људи су склони паду.

Разлика између човека и људи је у томе, што је човек свестан тога, а људи нису.

Човек је свестан да је биће склоно паду, и труди се, да се после сваког пада подигне.

Ако се не подгне после пада, тада тоне у таму и ништавило.

Опасно је свако очајавање и посипање пепелом после пада.

Што год да је било – било је и прошло!

Морамо да идемо даље, морамо да хитамо напред и навише!

Ниједну своју грешку нећемо поправити, исправити и поништити очајавањем и посипањем пепелом, већ само новим делима љубави.

Где нема нових дела љубави, ту нема ни напретка.

02

Нисмо савршени и, ко зна кад ћемо, и да ли ћемо икада бити савршени!

Највише до чега можемо да се уздигнемо јесте да сневамо о савршенству и да тежимо ка савршенству.

Сневање о савршенству јесте наш пут ка савршенству!

Ако немамо снове о савршенству и жељу да стигнемо до савршенства, тада ништа немамо.

03

Никада не смемо да се задовољавамо постигнутим и оствареним.

Све што јесмо у овоме трену није ништа у поређењу са оним што би требало да будемо, и оним што бисмо могли  да будемо.

Наш циљ мора да буде с ону страну сваког циља!

Наш циљ мора да буде у Творчевом Савршенству!

Творчево Савршенство јесте Савршенство Вечног Стварања.

04

Немам времена да се бавим туђим грешкама – довољне су ми моје грешке!

Нико није тако и толико грешио колико ја!

Грешио сам и онда кад сам био убеђен да уопште не грешим.

Грешио сам чак и из најбољих намера!

Највеће замке скривене су у најбољим намерама.

Дошао сам до познања, да никоме ништа не смем да замерам, да никога не смем да кудим.

Можда су моје грешке веће и теже од свих њихових грешака!