ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА

 

Свако одрастање је болно.

И моје одрастање је бивало болно, као и ваше, као и свачије.

Мени је, између петнаесте и двадесете године, мој животни пут – сликовито речено –  био пролазак кроз пакао.

Довољно сам духовно ојачао, те могу да казујем истину без икаквог зазора.

Истину о себи казујем одавно, јер сам још у младости прошао највеће ведске и источњачке мистерије – школе посвећења, илити, по западњачки речено: иницијације.

А онај ко прође кроз те мистерије и школе, нема више никаквих предрасуда, илузија, омаја и опсена од спољнога света.

Спољни свет и мишљење људи – одавно ме не занима.

Нека се гоне бестрага! – говорио сам.

Нека мисле и говоре о мени што год им воља! – ја знам свој пут и своју мисију.

Такав је мој став, мој поглед на свет од дведсет и прве године.

У том добу био сам познат као бунтовник.

Бунтовник без разлога, а, ипак, с разлогом!

За родитеље, за наставнике, за директоре школа, за војску и полицију, за све друштвене и државне институције.

Моје бунтовништво је ишло дотле, да сам већ био и званично обележен као друштвено непоправљив и безнадежан случај!

Сви су дигли руке од мене.

И добро је што су дигли!

Ја сам наставио својим путем свих путева, следећи своју звезду-водиљу.

Док вам исписујем ове лирске записе, мени полако цури шездесет и девета година.

Кад се осврнем на минуле године, на пређени животни пут – не кајем сам ни због чега!

Био сам луд, бунтован, својеглав и тврдоглав.

Требало је само да будем још луђи, још бунтовнији, својеглавији и тврдоглавији!

Нисам пристајао ни на најмање компромисе, најпре с родитеља, а потом с наставницима, професорима, старешинама у војсци, директорима и уредницима разних новина, часописа и издавачких кућа.

Знам сам: најмањи кмпромис јесте само увертира у највећи компромис, који ће се пре или доцније догодити.

Зато нисам пристајао ни на какве компромисе по цену не знам све чега!

Своју децу уопште нисам васпитавао.

Моја су се деца сама васпитавала!

Кад мало размислим, моја су деца више васпитавала мене, него ја њих.

И то је, можда, најпаметније што сам учинио.

Давно је речено и у звезданим књигама записано: КО НИЈЕ БИО ЛУД У МЛАДОСТИ, ТАЈ НЕЋЕ БИТИ НИ МУДАР У СТАРОСТИ.

(У Великом Гају, на Видов дан, 7526.)