ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА

Свако од нас – сликовито речено – тка свој животни и поетски ћилим.

 Живети са смислом, то значи: бити уметнички ткач/ уметничка ткаља свог животног ћилима.

Сваки ћилим, баш као и сваки живот, има своју основу и потку, а то су усправне и водоравне нити на ткачком разбоју.

(И наш живот се одвија истовремено како по вертикалним тако и по хоризонталним космичким завојницама/спиралама.)

Потку животно-поетског ћилима Верице Стојљковић чине златне и сребрне нити њене лирске поезије.

Лирске нити душе и срца, лирске нити овостране и оностране љубави и заљубљености.

Заљубљен може бити само ЖИВ човек, само ЖИВА човечица.

Многи живи нису ЖИВИ!

Има живих који су рођени ЖИВИ, и живих који су рођени НЕЖИВИ.

(Од свих бића у Васељени, само човек и човечица могу бити заљубљени!)

Љубав, радост, топлина, светлост, заљубљеност и поезија, у срцу и души, потврђују колико је ко ЖИВ или НЕЖИВ.

Верица је радосна и заљубљена, зато што је ЖИВА.

Заљубљена у живот, у звезде, у сунца, у ружу, у цвет, у облак, у поток, у дрво, у вечерње сутоне…

Њена поезија јесте лирика заљубљене и радосне човечице.

Њени стихови титрају и трепере попут листа јасике на јутарњем лахору.

Тако и њена душа титра и трепери кад је радосна, весела, раздрагана и заљубљена.

Из те радости и раздраганости рађају се гласови који прерастају у слогове и речи, а речи потом израстају у стихове, у риме и строфе… у песме.

Ко год је заљубљен, тај и пева – пише поезију; а ко пева и пише поезију – тај зло не мисли.

Верице, бела вило, само певај!