Драган Симовић: Лирика вечног тренутка – Најлепше је и најбоље тамо где већ јеси


ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА

 

 

 

Најлепше је и најбоље тамо где већ јеси.

Било где да си – најлепше је и најбоље управо ту где већ јеси.

Мидгард-Земља је мала, пренапучена и тескобна.

Цео свет је и буквално постао једно село у којему сви – тобож! – све знаду о свима, а, уистини, нико ни о коме ништа не зна!

Не зна оно битно и сушто!

Свуда је једна те иста људска беда.

Безнађе је завладало целим светом.

Људски род се топи у бесмислу.

Никакве разлике више нема између Европе, Америке, Азије, Африке, Аустралије…

Људи су свуда бесловесни и неосвешћени.

Свуда је једна те иста омаја и опсена.

Свуда су исте лажи и преваре.

Трулеж и смрад шири се целим светом.

Мидгард-Земља је свуда затрована и опогањена.

Курве и лупежи су свуда исти.

Остани ту где већ јеси, јер нигде ти у свету неће бити боље!

Ако ти не ваља у Србији, неће ти ни другде бити боље.

Ма куд да кренеш, Србију ћеш носити са собом и у себи!

Оно што ти се мора догодити, догодиће ти се било где.

Бежећи од судбине, ти управо судбини хиташ у сусрет.

Упамти: најлепше је и најбоље тамо где већ јеси!

Један коментар

Постави коментар