Драган Симовић: Лирика вечног тренутка – Најлепше је и најбоље тамо где већ јеси
ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА
Најлепше је и најбоље тамо где већ јеси.
Било где да си – најлепше је и најбоље управо ту где већ јеси.
Мидгард-Земља је мала, пренапучена и тескобна.
Цео свет је и буквално постао једно село у којему сви – тобож! – све знаду о свима, а, уистини, нико ни о коме ништа не зна!
Не зна оно битно и сушто!
Свуда је једна те иста људска беда.
Безнађе је завладало целим светом.
Људски род се топи у бесмислу.
Никакве разлике више нема између Европе, Америке, Азије, Африке, Аустралије…
Људи су свуда бесловесни и неосвешћени.
Свуда је једна те иста омаја и опсена.
Свуда су исте лажи и преваре.
Трулеж и смрад шири се целим светом.
Мидгард-Земља је свуда затрована и опогањена.
Курве и лупежи су свуда исти.
Остани ту где већ јеси, јер нигде ти у свету неће бити боље!
Ако ти не ваља у Србији, неће ти ни другде бити боље.
Ма куд да кренеш, Србију ћеш носити са собом и у себи!
Оно што ти се мора догодити, догодиће ти се било где.
Бежећи од судбине, ти управо судбини хиташ у сусрет.
Упамти: најлепше је и најбоље тамо где већ јеси!



Један коментар