Небо колута
млечним путем
за мном док
снови трну
на иглама чежње
болно до мене доходе
као пустолова траг
и преко месечева прага
дотиче ме луда нада

Љубави се губе у
магленога срца свету
и шапну тајну
тихо
најтише
заборава ми мога
да волела сам могла
јако
најјаче

Име одзвања,
а не знам ни чије
усне су меке
и топле
најтоплије
у визијама сненим

Примиче се дах
из очију снежних
и ледени вид
баци ме у светлост

Бели се нада мном
бореална
и обухвата ми струк
док у коси бди
замишљен
смрзли цвет
латица покиданих

Све се ближи
и белина поља
и црне сјајне очи
у даљини што зову
из квадрата вечних снова

Очи твоје,
црне као гар,
просијавају а
из пепела очију
занос се изнова
претвара у жар