Летњи сутон, над банатским пољем.

Небо, плаво-зелено, ниско а дубоко.

Румени и ружичасти, наранџасти и жути, те малинасти и пурпурни облаци, гле! као праменови вилинских власи, лебде на плаво-зеленом небу.

Зурим у врхове крошања што се лагано њишу и повијају на вечерњем дашку.

Замишљам велику љуљашку, развучену између двају облака понад јасенова и топола у даљини, и већ видим себе у љуљашци како се љуљам у ритму вечерњег дашка што плеше у крошњама.

Сутон се лагано прелива у сумрак.

Вагре неба и облака полако гасну, бледе и чиле.

Из поља допире свежина вечери, провлачећи се, неприметно, кроз сенке кукуруза, сунцокрета и шипражја.

 

 

 

(Велики Гај, 18. жетвар 7526.)