Зраци ужареног сунца, кидају облаке беле

и у неке далеке, баш далеке крајеве их селе.

Тамо негде, где се туга заједно са њима спрема,

јер поред тебе драга, места за облаке нема.

 

 

 

Нек се распрши плаветнило, под сјајем велике звезде,

да се искре твог погледа у мом оку гнезде.

Гледаћу те тако нежно, миловати погледом,

назваћу те мојом птицом, благом или медом.

 

 

 

Слушаћемо валцер, из крошања високих јаблана,

који поветарац свира, током целог дана.

Ставићеш руке око мога врата и заиграћемо боси,

један валцер љубави, на првој јутарњој роси.

 

 

 

Једно парче овог света, биће парче само наше.

Изнад њега плаво небо, коме само сунце паше.

Ту ћу с тобом да поделим, живот, срећу, своје снове.

Ту ћу с тобом да поделим, све што створе руке ове.