Поклонићу ти део свога неба,

Део сунца мога,

И снове што снева душа моја,

 

 

 

Чекаћу те докле те чекати будем могао,

на староме пању крај пустога пута,

 

 

 

 

Певати арије са птицама,

и чекати само да ми душа не залута.

 

 

 

 

Нећу марити ни на умор ни на жегу,

чекаћу тихо,и сањати срце твоје,

чекаћу тихо и молити срце моје.

 

 

 

 

Небом ће се разлити разне боје,

природа променти своју ћуд,

али ја ћу и даље чекати тебе,

на пању крај пустог пута,

чекајући твоју силуету која иде

низ далеки пут.     

 

 

 

 

Чекаћу те докле чекати будем могао,

чак и када сунца не буде више,

и када небо промени свој ток,

 

 

 

 

Чекаћу те докле год моја душа ,

не одлучи да лута.