Испред мене почиваше чист лист

Али кап крви паде, ту остаде траг

Испеван у твоју част

Том приликом настаде овај стих

 

 

 

Јутарње руменило, рађајућег дана

Мирише зора поред мрких четинара.

Док пишем у мени гори сећање сада

На мирис косе и њеног загрљаја.

 

Испод густе крошње сенке бора тамна

Љубих ту лепотицу коса златна.

Док кап зоре у њеној зеници ока плава

Букти пламен! Сунчевих зрака загрљаја

 

 

Убрах ту дивљу ружу, тражећ за лепотицу дар

Ах! Каква грешка, не знајућ за њен јар!

Оштрим трном ме за срце рани

Отрова ми крв, али стихови славни!

 

 

Све ме ово подсећа на стих неопеван

Песничку смрт и романсу из далеког краја

Где песник јадан, поред шуме тражећ стих

Рани се на ружин трн!

 

 

И сада крвљу мојом

Хартију белу украсих. Овом

Тужном тону, дадох сретан крај

 Још увек ме прати тај ружин јар!