Навикни се да видиш сенку иза мене

и нек’ ти руке излазе из срџбе, провидне

као да су творевина морског јутра:

со ти је, љубави, дала пропорције кристала.

 

 

Завист пати, умире, скончава са мојом песмом,

један по један се гасе њени бедни капетани.

Ја кажем љубав, и цео свет се голубовима пуни.

Сваки слог што изговорим доноси пролеће.

 

 

Ти, дакле, срце, вољена, расцветана,

на очима си ми као лишће неба

и гледам те како си на земљи опружена.

 

 

Гледам, сунце ти гроздове на лице пресељава,

гледајући у висине, корак твој препознајем.

Матилде, обожавана, круно царска, добродошла!