Присетих се,

у трену,

једне вилинске љубави

из једног минулог живота.

И тада је,

као и сада,

 цвао багрем бео.

И тада је,

као и сада,

небо било бистро,

високо и плаво –

 плаво као очи њене!

И тада,

као и сада,

бејаше вечерњи сутон,

 и у сутону вечерњем

тиха и сетна песма,

 што се на ветру кидаше

понад широких поља

 у којима –

и тада! –

бејаше цвао багрем –

гле! багрем румен и бео.

(Негде у пољима банатским, кад багрем бео цвате, 7523. године)