Свако, кажу, има своје дрво  свето.

 Ја имам . старог храста- сведока

почетка мога живота новога,

но он више део света овога  није.

Соколио је дрвеће свога гаја дивнога много година.

Моје рођење у љубави –у њему – имало је сведока.

 

Сведочио је многим догађајима ове земље, ових људи.

Сведочио и о будућим временима

Ове године- одлучио је да живи у другим световима.

.

Знам-видећемо се опет – И срести – И причати.

И загрлити тако, како нисам умела,

да му загрљај узвратим, када сам га упознала.

 

 

Други стари храст –  другога краја,

од садашњег рођења мога

Сведочи о души,  срцу.

Та ће писма, рече, преточити једном,

у записе вечне љубави.

 

Два пута смо се срели ја и други храст.

Једном сам залила, његов корен сузама

Падоше на његово лице, на  очи, на  руке,

И ту- под крошњом старога учитеља,

први пут зачух и речи- речи љубави меке.

 

Падала је киша, квасила и његове гране

 са листова сливале се капи крупне.

Плакали смо обоје, од љубави сазнања

Вртлог кошмара, смиривао се.

 

Другог пута

Носила ме жеља, да  сретнемо се –

загрлимо и испричамо.

Летела је душа жељна, преко река,

равница, планина и брда.

Носила је чежња

Срце да не посустане и – не умре.

Носила је облацима, помагале су птице,

поздрављале ливаде и цвеће.

Носила је . . . а сунце . . . гледало, жмиркало.

Чудило се сунце путу , питало где хитам!

Немадох време одговорити му.

 Храст је причао – уместо мене.

 

 

Мила моја бића – два- један са ове а

Један са оне стране овога света

Пријатељи драги мили, како људи нису никад били.

 

Овај други – дозива и чека!

Долазим ти драги, корацима лаким,

Љубим лишће ти зрело и стабло грлим

Долазим,  да  винем се,

међу гранама твојим,

сан да преточи се и буде јава,

горе, на висини,  у крошњи

твојој чудесној,

где врата ка небу не постоје,

 но све   отворено  је  душама

што воле

Горе понад грана где

Богиња свака свог Бога чека

Седи и Дајбогова Живана!