Да ли је угљен-диоксид узрочник повећања температуре на планети Земљи?

Промене на Земљи

На Земљи се ове промене уочавају на више нивоа. Једна од могућих последица је убрзано померање магнетних полова Земље. Померање полова неизбежно води великим климатским променама, а њихова евентуална инверзија имала би катастрофалне последице. Померање полова је природан процес и догађа се стално. Велике климатске промене дешавале су се у прошлости више пута и оне су део овог природног процеса померања магнетних полова. Садашњи Сибир и Аљаска некада су били део тропског подручја и дубоко испод леда нађене су замрзнуте тропске биљке и мамуи.

Поједине научнике више забрињва феномен наглог замрзавања, што се тамо вероватно и десило. Овакве климатске промене могуће су само наглим померањем магнетних полова када се мења угао нагиба Земље према Сунцу.

У задњих 200 година се повећава брзина померања полова планете земље. Због тога постоји опасност да може доћи до њихове инверзије, што је катастрофални сценарио. Ово мишљење не деле сви научници, и зато се брзина кретања полова стално прати. У задњих 100 година јужни магнетни пут се померио скоро 800 километара у Индијски океан. Значајно убрзање кретања полова је почело 1885. Мерења обављена 2004. године показују да се он тада налазио на 62,5 степени јужно и 138,0 степени источне ширине и сада се налази изван Антарктичког појаса.

Арктички магнетни пол помера се источно ка сибирској магнетној аномалији преко Арктичког океана и он је од 1973. до 1984. путовао више од 120 километара, док је у периоду од 1984. путовао више од 150 километара. После тога убрзање је настављено па је сада око 200 километара годишње. Такво убрзање може довести до инверзије, чак и много брже него што научници очекују. Северни пол се у 20. веку померио за 1.100 км. Од 1970. убрзано је померање од 10 км годишње до 41 км годишње. При садашњој брзини и смеру достићи ће за 50 година Сибир, мада постоје очекивања да скрене са садашњег курса и да се путовање успори. Последњих година је интензивирано истраживање Антарктика, скривеног континента, који има огромну копнену масу, који би у случају драстичних климатских промена изгубио велики део леда. То значи да би се људима отворио нови свет за насељавање, као некада Америка, велике државе света се већ боре за овај део земље и желе га прогласити својим власништвом. О значају присутне нафте и минерала не треба ни говорити. Процењује се да су залихе нафте веће него залихе нафте Саудијске Арабије.

На основу бројних мерења, научници са Ломоносова, су 1998. године сагледали планетофизичку активност на Земљи и дошли до закључка да се иреверзибилне промене већ дешавају. Последице су јако наелектрисани материјал енергетски неуједначен у анизотропном међузвезданом простору који је испрекидан међупланетарним простором нашег Сунчевог система.

Овај енергетски допринос производи хибридне процесе и покреће енергетска стања на свим планетама, као и на Сунцу. Ово има значајан ефекат на Земљу, која се одражава убрзаним кретањем полова, вертикалној и хоризонталној дистрибуцији озона и у повећаној фреквенцији и магнитуди значајних катастрофалних климатских догађаја. Вероватноћа је да се померамо у један брз температурно нестабилан период једнак оном који се десио пре 10.000 година. Ова нестабилност, не тако стара за развој Земље, откривена је ископавањем узорака на Гренланду који су открили да је тада годишња температура порасла за 7 ºС. Плането физичке промене се манифестују експлицитним и имплицитним последицама. У експлицитне спадају учестале поплаве, урагани, периодичне суше и мразеви, јаке олује, епидемије, што се не односи на вештачки створене епидемије као АИДС, птичји грип или свињски гирп, земљотреси, клизишта и изумирање разних врста организама. Сви ови катастрофални догађаји се пажљиво прате, да би се евентуално ухватила законитост ових појава.

У периоду од 1963. до 1993. дошло је до пораста свих катастрофалних догађаја и то за 400%. Много су озбиљније имплицитне манифестације, то су процеси који се одвијају изван људске перцепције. То су трансформације у Земљином магнетном пољу где постоје докази огромних промена које утичу на трансформацију читавог амбијента на Земљи.

Какве су промене у озонском омотачу?

Најинтензивније промене на Земљи ће се одиграти у гасној плазми. У јоносфери могу се очекивати генерисања плазме, у магнетосфери магнетне олује, а у атмосфери циклони. Угљен-диоксид је тежи од ваздуха (молекулска маса је 44, а ваздуха 28) и он зато не може бити загађивач горњих слојева атмосфере и изазивач ефекта стаклене баште. Он се не пење у атмосферу. Садашња повећана његова концентрација у атмосфери је 387 ппм, а његова токсичност настаје тек у концентрацији преко 10.000 ппм. Нема говора о великој концентрацији у атмосфери. Студија објављена у New Scientist,1995, вол 147, износи како постоји вероватноћа наглог хлађења европског и северноамеричког конфликта.

Вероватноћа се повећава када се узме у обзир десетогодишњи недостатак рада северно-атлантске термалне пумпе. Већина научника се слаже да ће ниво морске воде значајно порасти и да ће још већи део копна бити под водом. Озбиљну забринутост представља откривање радикала хидропероксида) који се ствара на висини од 18 км, а разлози његовог настанка су још непознати.

Значајан пораст овог радикала може створити зависност од ове супстанце у преносу озона и процеса његове дистрибуције у ниже делове стратосфере.

Које су последице на биосферу?

Прилагођавањем динамици и режиму дистрибуције озона, изнад непознатог извора стварања радикала хидропероксида, може створити транзицију Земљине атмосфере у нови физичко хемијски процес који ће то да омогући. Ово је веома важно јер неједнакост Земљиних озонских концентрација може бити узрок изненадног раста температуре која може водити повећању брзине кретања ваздушне масе и неправилности њене циркулације. Температурни градијент се тада мења и промене на читавој планети могу створити нова термодинамичка стања за читаве регионе, посебно када хидросфера (океани) почиње да учествује у новој топлотној неравнотежи.

На садашњој равнотежи заснован је читав живи свет који ми познајемо.

Пажљиво се прате сви климатски параметри како би се открило којом брзином се промене одвијају. Падавине су порасле три до четири пута, а маса прашњавог материјала је порасла за фактор 100. Интересантан је раст вегетације на Антарктику. Године 1964. је пронађено око 700 врста растиња, а 1990. је било 17.500 врста.

Вегетација је у порасту на читавој планети, па је неки већ називају Зеленом планетом.

Промене се догађају и у хидросфери. Пораст салинитета у Егејском мору је заустављен, а изливање слане воде из Средоземног базена у Атлантски је ишчезло. Ни за један од ових процеса за сада не постоји задовољавајуће објашњење. Познато је да се испаравље мора повећава у екваторијалном региону, чиме се повећава густина воде, која онда тоне на већу дубину. Примећено је да је у Северном Атлантику дошло до значајног опадања садржине кисеоника, у задњих 30 година, посебно на средњој дубини. Одговарајући (адаптивни) одговори биосфере и људске популације, на све ове промене настанком новог стања на планети, може довести до глобалне ревизије свих биљних и животињских врста на Земљи и стварању нових животних форми.

Ово укључује и изумирање многих врста, стварање нових начина репродукције, одржавања, исхране и другачије редистрибуције на географском простору. Многи пчелари у свету, већ су се суочили са непријатном чињеницом да се пчеле више не понашају организовано као што смо навикли, не скупљају се у кошницу и једноставно нестају.

Познато је да је од 1300. до 1850. постојало „мало ледено доба“ у Европи.

То је био период са необично дугим и јаким зимама. Ово је нарочито дошло до изражаја од 16. до средине 19. века. Минималне температуре су биле око 1650, 1750. и 1850. између ових интервала били су топлији интервали. Период од 1650. до 1720. назива се Маундреов минимум, и то је период изузетног затишја на Сунцу. Тада су Европа и Северна Америка ушле у период дубоког смрзавања. Алпски глечери су се проширили преко плодних њива, леденице са Арктика су се прошириле на југ. Канали у Холандији су се редовно замрзавали, што је данас реткост.

У Лондону је годинама одржаван и ледени фестивал на залеђеној Темзи. Заледила су се многа житна поља и много људи је тада умрло од хладноће.

У периоду од 1885. и 1856. био је активан и велики број вулкана.

„Кад се узму дуги размаци времена – све су истине привремене“, Јован Цвијић.

Једна од најчешћих тема многих скупова и расправа о заштити животне средине је питање климатских промена и последични пораст глобалне температуре. Већином је прихваћено да „гасови стаклене баште“ (ГХГ/GHG /), који настају људском активношћу, узрокују значајно загревање. Прича је позната. Сунце загрева нашу планету, атмосфера пропушта највећи део краткоталасне радијације којом Сунце греје Земљу, а повећана концентрација угљен-диоксида у атмосфери не допушта да вишак топлоте оде са Земље, јер се топлота емитује у области дужих таласа, која ГХГ/GHG апсорбују. Извештајима IPCC (The Intergovermental Panel on Climate Change), главни орган УН који води бригу о глобалном загревању, наводи се да је глобална површинска температура расла за око 0,2 ºС по декади у протеклих 30 година.

Ово су показали прорачуни добијени глобалним климатским моделима, у односу на предвиђену промену концентрације гасова стаклене баште. Истраживање у циљу потврђивања климатских промена и њиховог узрока заснивају свој закључак о антропогеном утицају на основу пораста емисије „гасова стаклене баште“, порасту концентрације аеросола и променама у концентрацији озонског стратосферског слоја.

Према недавној анализи спроведеној у НАСА (NASA-National Aeronautics and Space Administration), Goddard institutu za proučavanje svemira (GISS)), средња глобална температура је порасла за око 0,8 ºС од 1880 (0,3-0,6 ºС/100 год.), од када су почела редовна мерења температуре, а 2/3 тог раста је почев од 1975. године. Да ли је 0,8 ºС пуно или мало, и да ли је баш толико, о томе нема сагласности. У првој половини 20. века забележен је мањи пораст температуре, уз доминацију природних промена у количини енергије која долази са Сунца. Прва деценија 21. века (са десет најтоплијих година од 1880.) је била најтоплија декада, а 2005. и 2010. година биле су прва и друга најтоплија година, док је 2008. била најхладнија година претходне декаде.

Пораст регионалних температура није униформно распоређен ни просторно ни временски. Нпр. област Арктика загрева се двоструко брже од остатака планете. Западни Пацифик је топлији од источног, а југоисток САД хладнији од остатка државе.

Средња глобална температура углавном зависи од количине енергије коју Земља добија са Сунца и колико од тога, као и свако друго загрејано тело, врати у околни простор.

Ако, за ово разматрање изоставимо Миланковићеве циклусе, онда се поменута енергетска равнотежа углавном мало мања у предвиђеним периодима са циклусима Сунца. Количина енергије коју Земља отпушта зависи од састава њене атмосфере. Ако се састав атмосфере не мења, неће се мењати ни њена радијација. Употреба фосилних горива је значајно порасла у другој половини 20. века. Количину нафте утрошену у целој 1950. години сад свет потроши за шест недеља. У последњих двадесет пет година око 73 % антропогеног емитованог СО2 настало је сагоревањем фосилних горива. Тај пораст потрошње довео је до повећања концентрације СО2 у атмосфери од 290 ппм (1880) до око 390 ппм (2010) и то се углавном може приписати људима. Ниво неколико важних гасова стаклене баште порастао је за око 25% од почетка индустријског доба пре око 250 година. Пошто СО2 спада у најважније гасове који апсорбују топлотну (инфрацрвену – ИЦ) радијацију емитовану са Земље, јасно је зашто је овом гасу приписана улога главног кривца за примећени тренд пораста глобалне температуре.

Према неким подацима око 7,5 гигатона (109 тона) угљеника производи 26,5 Гт СО2 који се емитује у атмосферу сваке године. Концентрација СО2 у атмосфери регулише се низом процеса који функционишу у глобалном циклусу угљеника. Размена угљеника између атмосфере и земљине површине регулише се природним процесима као што су фотосинтеза и растварање у океанима. Ти природни процеси могу преузети око 56 % антропогено емитованог угљеника а остатак остаје у атмосфери око 43 %. Позитиван салдо у емисији доводи до сталног пораста концентрације „гасова стаклене баште“  и пре свега СО2.

При својој уверености да су „гасови стаклене баште“  највећи узрочници климатских промена остаје чињеница да неки природни фактори такође утичу на променљивост климе. Узимајући у обзир ту природну променљивост, тешко је одредити степен промена коју узрокује човек својим активностима. Компјутерски модели коришћени за тај прорачун (неки оспоравају њихову поузданост), дају као резултат пораст средње глобалне температуре, што последично може утицати на климатске промене на Земљи.

Процене засноване на томе генерално упућују на загревање наше планете током протеклог века и сугеришу да је антропогена емисија СО2, највероватније, важан покретачки фактор ове појаве. У студији из 2002. америчког Националног савета за истраживање (National Research Council) се наглашава „Чињеница је да температуре расту“. Промене осмотрене током последњих неколико деценија су највероватније настале под утицајем човекових активности, али ми не можемо одбацити да је неки значајан део тих промена рефлексија природних промена. Постоји неизвесност у томе како се климатски систем прилагођава и реагује на емисију „гасова стаклене баште“/ГХГ. Напредак у неизвесности за предвиђање будућих климатских промена захтева боље схватање и разумевање нагомилавања ГХГ у атмосфери и понашање климатског система важног у вези са тим.

Неки истраживачи, прихватајући да концентрација „гасова стаклене баште“  расте и да то може бити основни узрочник запажених промена климе, истичу да постоје и други могући узроци. Они у њих укључују промене у активностима Сунца, осцилације површинске температуре океана и промене у концентрацији аеросола. Све поменуто, по њима, може узроковати мали пораст или смањивање температуре. Ел Нино и Ла Нина су управо пример како океани могу утицати на глобалну температуру. Они представљају абнормално топлу или хладну површинску температуру јужног Пацифика, која је узрокована променама океанских струја. Глобалне температуре опадају са настанком Ла Нине, што се догађа када се хладна дубинска вода од обала Перуа шири западно у екваторијални Пацифик. Ла Нина успорава глобално загревање јер хлади океанску воду. Сматра се да је посебно јак Ел Нино циклус у 1999. години допринео неуобичајено високим температурама које су обележиле ту годину. Јамес Хансен директор ГИСС-а, истиче да је значајна промена температуре, из године у годину, узрокована тропским Ел Нино и Ла Нино циклусима. Већина научника процењује да ови феномени могу довести до осцилација у глобалној температури за око 0,2 ºС. Други извори наводе да осцилације соларног зрачења могу изазвати промене глобалне температуре веће од 0,1ºС (што је око 50 % уочених промена).

Постоје истраживачи који ово задње доводе у сумњу. Неки историјски подаци нису у складу са претходно изнетим ставом. Да ли емитовани аеросоли имају улогу? Остаје отворено питање. Аеросоли вероватно смањују ефекат  „гасова стаклене баште“/ ГХГ за око 50 % и то се узима са доста сумње. Утицај аеросола на климу остаје међу најнеизвеснијим факторима у предвиђању климатских промена. Остаје већинска доктрина да се Земља убрзано загрева и да је највећи кривац за то, један – СО2, настао сагоревањем фосилних горива.

Постоји знатан број научника који ово не узимају здраво за готово. Да ли између пораста концентрације СО2 и уоченог пораста температуре постоји непосредна веза. У Америци је направљена анкета у којој је 69 % грађана уверено да неки научници фалсификују резултате о глобалном загревању, насупрот 22 % оних који мисле да се приказује права истина. У петицији коју је потписало 31.478 америчких научних радника, укључујући 9.029 са ПхД PhD/ титулама, тврди се да нема уверљивих доказа да СО2 и други гасови стаклене баште могу изазвати катастрофалне климатске промене у будућности и тражи се од америчке владе да не потписује Кyото протокол. Неке друге студије (Броокингс Институте), које је објавио Лос Ангелес Тимес, показују да су неки становници Америке променили мишљење. По њима 62 % Американаца верује да се климатске промене дешавају кривицом људи. Ангус Реид Публиц Опинион, међународна агенција са седиштем у Ванкуверу закључује да испитивања спроведена 2012, да 43 % Британаца, 49 % Американаца и 52 % Канађана сматра да је „глобално загревање чињеница и да је углавном узрокована емисијом из возила и индустријских постројења“. Претходно наведена агенција тврди да велики број становника ових држава мисли да је глобално загревање теорија која није доказана. Све ово личи на манипулацију јавним мњењем и наручене анкете, што није веровање без основа, ако се зна да се на берзама већ увелико тргује квотама за емисију СО2. Насупрот овоме већина Европљана мисли да је глобално загревање озбиљан и актуелан проблем.

Извор: ОТКРИЋА

http://www.prozorivrata.com/da-li-je-ugljen-dioksid-uzrocnik-povecanja-temperature-na-planeti-zemlji/