Задрхтат ћеш а око срца

Твоје ће месо трулити,

Када упреш поглед тамо

Гдје су Ти некада пјевале шуме

А сада испарава сумпорно тло.

 

 

Дизат ћеш дланове Небу и просити кишу

Од нијемог и далеког лица

Бога својих предака – Огњеног Сунца,

Да натопи и оживи земљу.

 

 

Клекнут ћеш, човјече, али прекасно понизан.

Тумарат ћеш Земљом, сам са својим сјећањима

На дане када си требао викати за милост недужнима

А Ти си шутио.