Црно им не бјеше боја,

То им бјеше симбол славе,

И лобања бијела, и кости двије,

Знамен побједе за јунаке праве.

 

 

Под барјаком тим црним,

Корача брат до брата,

У боју крвавом на пољима родним,

Да скину јарам душмански с’ врата.

 

 

Орлова знак са капа им сија,

На уснама пјесме, и борбени покличи,

У њих се уздаше васцијела Србија,

Одоре им црне бјеху призор застрашујући.

 

 

У славу Предака водише битке,

Док барјак се црни над њима вио,

Осташе у народу знани ка’ сабље бритке,

И да нико од њи’ кукавица није био.