ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА

 

 

 

Сваки је човек живи мученик у овоме свету.

Ко год је искрен према себи, према својој души, признаће то.

Нећу да лажем ни себе ни вас, већ морам да речем истину, а истина гласи: све ми у овоме свету бејаше само борба и одбрана, мука и невоља.

Додуше, један део мог унутарњег бића који је одувек обитавао у вилењачким сновима и визијама, рекао би, с разлогом, да је овај свет лепота над лепотама, да сам се све време радовао и уживао, да сам живео свој живот са сврхом и смислом, но, то је само прва половина истине, док је друга половина исте те истине нешто сасма другачије, нешто посве опречно и супротно првој половини истине.

Једина ми утеха за све те патње, муке и невоље, које сам трпио од када знам за себе, могу бити знања и сазнања из Вишњих светова која сам примио или стекао боравећи и борећи се у овоме свету.

Без тих знања и сазнања из Вишњих светова мој живот и буквално не би имао никаквог смисла!

Срећа је, а и милост Божја, што сам још у раној младости схватио и освестио, да је рад на себи, рад на чишћењу, јачању и узрастању властите душе, мој први и најбитнији задатак у овоме свету, а да сви други задаци, све друге дужности и сви други послови долазе тек по обављању овог најбитнијег задатка!

(У Великом Гају, 16. гумника 7526.)