К теби
несуђеној
крвавој утехи
хладним жилама
се успињем
успињем се нејако

 

У вече презрело
месец се од бола
пресавија на пола а
ветар тешко издише
издише
као да је последња му ноћ

 

Близу сам оку облачном
великом оку небеском
кошмарим по путањи
лебдим по кончастим линијама

 

Дрхте мисли
збијају се у слузавом мозгу
од праска се разбијају и
леже мртве
кезом црном уму

 

Успињем се жилама из грла
нема иштем реч
а стеже и гуши
бол у грудима
док трну руке пружене
и међу прстима зрак наде
али падају
падају

Близу сам оку небеском
великом
спасоносном оку
близу
близу
кошмарим по путањи
само што нисам у њему

 

Хладним жилама успињем се
крвавој
несуђеној утехи