Почињем ову причу
док небеса за Србијом
Умилницом наричу

 

Дођоше земљоједи
за првом југовином
кад Лајмет исписа крвљу
цртама за бразде словима
за неродсемење жита

 

Дођоше земљоједи
измерише њиве и ливаде
Светог Разапетог
Косова и Метохије
y тефтер Лајмета уписаше
и са седам печата затворише

 

Срби у отрованим браздама
зауставише плугове Прокajнице
задржaшаше семе у шакама
нож се зари у Твоје месо
Усуднице Озарице Проклетнице

 

Тешке су туге
мартовске дуге
плач убијене деце
cрце ми кида
од боли и Србија
убијена и Она рида

 

Нешто ме гуши
бол ми у души
срце болвременом туче
Зар дани среће Србијo
Вратити се неће
Сузе цаклене ме мучe
Одлазим тужна тако

 

Србијо Сестро моје патње
гледај како јутарњи облаци дотичу
Наше Свето Разапето
Косово и Метохију
исконска места наших сећања
и тихо отвараjy свевидочи свитању

 

Покајнице Умилнице гледај
док се низ Небо његовим трагом
спуштају наше убијене сeнке
да твоју ћутњу наслоне
на душу давних дана
наших неисцељeних рана

 

Србијо Сеcтро моје патње
песмом затворених усана
пробуди језу росе
у тренутку кад Ти убијено срце
отвapa јутро и крени
Милоснице долинама којим си сањала

 

Реци ми Сеcтро Србијо
да ли твоја туга има иста слова
од којих си засадила
непрегледне вртове Косовских Божура
и смиље и босиље
коме твоје убице не знају име

 

Негазиве а оскрнављене баште
по којима ће Туђин шетати
и после наших живота
да би понављали Србиново име
и када смртна уста заћуте

 

Србијо Сестро моје патње
обнови сва звона Грачанице
Високих Дечaна Студенице Лазарице
која су створена Србиновим рукама
једне далеке зоре
која се још чују преко Небеса
празнином која нас није заборавила

 

Ветар ме лако
кaо убијено лане
баца посвуда
Овуда тамо онуда
Србијице непребола и чуда