У очима ти небо вишње,
Усне попут набујалих вала.
Ех, да тај сам што ти санак чува,
Витез што брани те од зала.

 

Умилним гласом разбуди уснулу
Долину смрти што родина се зове.
Нек’ он вјесник буде наде
У боље дане Србинове.

 

Динарски стас, око струка појас,
Закићен шебојем, и другим цвијећем.
Поносит ход пољима родним,
А ручица њежна свија клас по клас.

 

Погледај ме, засјени,
Позови ме у краљевство твоје.
Отшкрини капије Ирија твога,
И буди ми оно што је само моје.