Кад се буде окончао овај мој животни ток, и када будем отишао са овога света, надам се, а и верујем, да никада више нећу пожелети да дођем на овај свет као човек и да поново проживим живот човека у овоме свету јадних, бедних и ништих људи.

Боље је и да заувек некамо нестанем, него да се поново оваплотим као човек, те да изнова искусим све оне муке, патње, невоље и јаде човека и свеколиког људског рода у овоме свету привида, варки, омаја и опсена.

Ничег у овоме свету нема племенитог, узвишеног, дивотног и божанског, већ свуда само туга, патња, боли, лелек и плач душа утамничених у трулежне љуштуре од меса и костију.

Лепота о којој сам све време певао у овоме свету, није од овога света, већ је то лепота што – од када знам за себе – исијава из мојих песничких и вилењачких снова које, гле! будан сањам, сневам и снијем.