Ноћ – звезде трепере на својим путевима

Кум распростро сламу по васцелом небу

 Седим у лотосу на многомоћном месту

Зрикавци малени неуморни а гласногрли

Идеалан пев за дубоки мир и созерцање

Ни до Лире не стигох суштина ме тргла

У трену ме свест – пребрза и за вајтмане

Врати у родну Тијанију лепотом васкрслу

 

 

Месец срцаст – око њега вишебојни круг

Миришу цветови које ноћна сила отвара

Нарастају биљке у врту и трава око дома

Стидљиво се отвара и првоцвет бегоније

Сова са хуком прелеће кров – јури сеницу

Удаљени лавеж љутог гонича брзог зекана

Веверице орашарке развукле звучну мрежу

Шушкају по лишћу пауци и ситни инсекти

 

 

Зашто си ме Душо моја вратила са Пута?

Оностранство је наша завичајница права!

Поново зурим ка небу пратећи вековни зов

Напупила земља – испод себе осећам језеро

Његове воде напајају изворе и реке и људе

Преко хоризонта прелеће неорганско биће

Врви многолико Живот у свем Постојању

Како свеобујно Господе и танано трепериш!!!

 

Збирка – Поеме Светла и Ваздуха